А и другарице говорило се некада давно. Имало је то мана, али давало је неко јединство и заједништво. Које нашем рукомету највише треба. Ставити ЈА у МИ. Важније од свих тренерских и других имена и тактика. Кад смо ТО имали успели смо а кад смо успели имали смо све. Медаље и Олимпијске игре. Додуше ОИ бар другови а другарице су остале као моји рукометни дугови. Нек је мени на душу. Али “што ја почех ти продужи још смо дужни ти одужи“ певао је Змај.
Међу свим овим лепим текстовима о ОИ читам и гледам и моје сребрне другове са уживањем али и неком сетом. Њихове фотографије из Лондона и моје са тим датумом из шума и брда наше Србије. Не знам колико има председника чији спортисти су изборили одлазак на ОИ, а да нису отишли са њима на скуп најбољег што Свет има. Није ни важно.
Важно је учествовати, цитирао је Јорда, а МИ смо учествовали. Да су сви хтели да признају колико је све што је постигнуто 201 2/1 З било велико, у наслову не би ни били дугови. Него бескрајни црвено плаво бели кругови Црњанског.
Да олимпијски кругови за српски рукомет у будућности не остану олимпијски дугови потребно је да опет сви ви будете МИ и урадите то. Нема ко други, а ако има треба му помоћи. У било којој улози и облику. Јер и за нас све треба да важи кенедијевско “не питај шта је рукомет урадио за тебе него шта си ти урадио за рукомет“. На новом терену, не оном најтежем, играчком већ на најкомпликованијем,
цивилном. За неке нове ВАС.
Али ту вас нико неће припремати, организовати, звати, пуштати на терен, давати шансу, хвалити у медијима. Напротив. Ту су и правила нејаснија него у 40х20. Али знам ја вас. Није питање да ли ТО можете и да ли хоћете. Наравно, увек постоји и онај други избор. Али то смо једном прошли ваљда. И не питајте се да ли је све то вредно тога.
Јесте.
Знам.
Велимир Марјановић
Председник Рукометног Савеза Србије oд 2006. до 2015.
Comments