Počelo je, opet…
Zašto svake četiri godine osetim tugu i setu kada gledam OI? Odjednom mi se sve slike vraćaju kao da smo opet tamo. Velika žal ostaje za rezultatom koji nismo napravili, ali uspomene i slike ostaju za ceo život.
Nas osmorica u apartmanu živeli smo kao porodica, delili i sreću i tugu. Ustvari, svi u olimpijskom selu osećali smo se kao jedan narod. Suze posle prvog neuspelog dana naše strelkinje Ivane Maksimović (sada Anđušić) koju svi tešimo ostaje mi urezano i to sećanje ne bledi.
Svi smo tu jedni za druge!
Naravno drugog dana eto nje sa medaljom i osmehom gde joj se svi divimo i čestitamo. Ovo su bile naše prve Igre. Mislim da bi posle svega uradili sve drugačije. Pomenuo bih onu staru našu: „Prvi mačići se u vodu bacaju“.
Teško je tamo u selu naći neki svoj mir i koncentraciju kada je sve oko tebe haotično. Neki se raduju, neki plaču, izađeš ispred zgrade sretneš Kobi Brajanta koji ti psuje na srpskom i smeje se.
Posle toga dođe Novak Đoković u apartman raspoložen i srećan što je deo naše ekspedicije, kao i mnogo, mnogo popularnih sportista koje srećeš na svakih deset metara. Počinješ da se pitaš da li je to san ili se ovo stvarno dešava. Naravno tu su i odlazak u menzu koja nije bila blizu, termini treninga koji su u najudaljenijim kvartovima Londona, termini utakmica koji su u rasponu od 9h do 21h, organizovanje sastanaka po raznim sobama koje su slobodne, odlazaka u teretanu gde trčiš na traci pored Tonija Parkera. I hiljade i hiljade sportista koji su došli kao turisti na OI, kojima je jedini cilj da razmene značke sa tobom. U svom toj ludnici ti moraš da nađeš neki svoj mir i koncentraciju da bi uradio ono zbog čega si i došao.
Navikli smo na raznim takmičenja da se borimo samo sa pritiskom i to nam nije bio problem, ovo je bilo nešto strano i puno drugačije. Sećam se Denisa Šefika, našeg vaterpolo golmana, kojem nije bilo jasno zašto nam ne ide kako je on mislio da treba. E moj Denise, tebi su ovo treće Olimpijske igre, mislim se, lako je tebi. Nismo uspeli, svaki put kada se setim bude mi žao.
Zato je olimpijska medalja ona najsjajnija, zato svake igre pratim sve sportove, uživam u gledanju i zavidim onima koji su uspeli.
Bojan Beljanski,
Član rukometne reprezentacije Srbije koja je 2012. učestvovala na Olimpijskim igrama u Londonu
Comments