U nedelju četvrtog avgusta 2024. godine ćemo jako stiskati pesnice da jedan veliki sportista, koji već stoji nedodirljivo u večnosti svog sporta, najbolji od nas i najveći od svih, podvuče svoju sportsku izvrsnost osvajanjem zlatne olimpijske medalje.
Sve mu je u rukama, ali nema tog jednog zlata koje je najbolji put u sportsku besmrtnost. Tako je bilo još u antičko doba, tako je i od kada su pred kraj XIX veka Igre vraćene i predstavljene čovečanstvu kao praznik radosti sportskog nadmetanja i postignuća.
Olimpijske igre su „creme de la creme“ skup najboljih svetskih sportista, ali na neki način i skup povlašćenih čiji se najbolji predstavnici „okupljaju“ na Igrama. Povlašćenih, pošto se sem stotina miliona takmičara u 45 sportova na programu letnjih Igara, barem još toliko bavi sportovima i disciplinama koje nisu deo olimpijskog programa. Svi oni su uskraćeni za mogućnost stajanja pod najsjajnijim svetlima sportske pozornice i slavu besmrtnosti koje samo trijumf na Igrama nosi.
I dok Igre traju, a naročito kada se završe, kreće velika borba tih „napolju“ da obezbede svoje mesto „u programu“ Igara.
A kakva je zaista pozicija naše alternativne peščane discipline - Rukometa na pesku?
2018. godine je napravljen prvi iskorak u svet Olimpizma činjenicom da su naši mladi rukometni peskašice i peskaši zakoračili na terene u zelenilu Sarmiento parka u Buenos Airesu, na III Olimpijskim igrama mladih.
Po običaju, medalje su „podeljene“ izmedju Evropljana i Južnoamerikanaca, a veliki redovi za karte i prepune tribine su bili lepa satisfakcija za sve nas koji saučestvujemo u borbi rukometa na pesku za proboj na mapama svetskog sporta.
Još veće lično zadovoljstvo mi je donelo saznanje da svoje oduševljenje na profilima društvenih mreža nije krio ni Manu Đinobili, već spominjani poštovani „gost“ na ovom olimpijskom blogu Saveta. Zadovoljni su bili i u Rukometnoj konfederaciji Argentine koja je nedeljama posle Igara madih primala pozive i mejlove zainteresovanih dece, tinejdžera i njihovih roditelja koji su želeli da se pridruže lokalnim ekipama i klubovima.
Vrlo brzo posle Buenos Airesa, potvrđeno je da će se i na narednim Igrama mladih u Senegalu 2022. Igrati peščani rukomet. Potom su korona, a i dečije bolesti kroz koje prolaze organizatori velikih događaja u Africi, doprineli da naredni veliki događaji na čijim terenima će se igrati Beach handball budu kontinentalne Olimpijske i Svetske peščane igre, dok je Dakar odložen za jednu Olimpijadu do 2026. godine.
U Krakovu i Malopoljskoj se prošle godine igralo, a igraće se i za tri godine na narednim Evropskim olimpijskim igrama u Istanbulu.
Kao što ste pročitali, tradicija i veze sa Olimpizmom već postoje i sve su jače, ali i dalje ostaje velika nedoumica i iščekivanje da li će i kada najbolji svetski rukometni peskaši i peskašice dobiti pravo da se bore za besmrtnost, da zaigraju na Olimpijskim igrama.
Iz faktografije ću se okrenuti iskustvu i sopstvenim emocijama i prisetiti se razmišljanja kada sam 2000. godine prvi put „sreo“ sjajnu peščanu varijantu rukometa. Ljubav je bila na prvi pogled i od onih za koje znate da će vam promeniti život. Znao sam i da ću se boriti da što više ljudi „uvučem“ u igru koja se kao najjača droga uvlači u krvotok sa prvim udisajima pečšane prašine koja ostaje za piruetama i cepelinima u atraktivnoj i prebrzoj igri. Znao sam da ću se boriti za ljude, ali i za promociju i napredak. I tako je već skoro 25 godina, na žalost ne sa tolikim uspehom kao što sam želeo i želim. Kada kažem uspeh, ne mislim na sportski, pošto su u međuvremenu srpski igrači, klubovi i reprezentacije bili učesnici najvećih peskaških mečeva i ponekad osvajači medalja, pa i trofeja namenjenih šampionima (na žalost, još uvek samo u klupskoj konkurenciji). Istina je da je taj trag mnogo dublji u muškoj nego u ženskoj konkurenciji, ali sa ponosom se bar pamti da je na Igrama mladih u Argentini upravo naša i vaša Andreja Lekić bila ambasador rukometa na pesku, takozvani uzor, tj. „role model“. Takođe, srpski peščani trag je mogao biti još dublji, ali obzirom na okolnosti, nema mesta velikom nezadovoljstvu.
Nezadovoljstvo je pre svega vezano za činjenicu da rukomet na pesku još uvek nije deo olimpijskog programa. Od gorepomenute 2000. su oči sa čežnjom zagledane u pet krugova na beloj zastavi. U prvo vreme je naša pozicija bila prirodno autsajderska, tim pre što su pisana pravila govorila da na program Igara mogu samo sportovi koji prodju nekoliko ciklusa inicijacije i učešća na IWGA Svetskim igrama. Jedan status demonstracionog i tri učešća na listi sporta na stalnom programu su nam dali realnu birokratsku osnovu da o ostvarenju sna razmišljamo počev od 2013 godine i Svetskih igara u Kolumbiji. Samo dve godine kasnije su najbolji svetski peskaši i peskašice demonstrirali svoje znanje u egzibicionim „all star“ mečevima održanim na obali Ženevskog jezera i u nesporednoj blizini centrale olimpijskog pokreta u Lozani. Bila je 2015. godina i optimizam je bio na maksimumu. Tomas Bah je čvrsto sa osmehom stisnuo ruku svim učesnicima, a sledećeg dana je kolektivno slikanje ispred Olimpijskog muzeja adrenalin podiglo do maksimuma.
Kada je leta 2017. godine postalo jasno da će se naredna dva ciklusa Igara dodeliti dvostrukim Parizu i Los Anđelesu, optimizam je probio sve granice.
Pred nama je bio Buenos Aires 2018, saradnja sa MOK-om u cilju usklađivanja informacionih sistema i uvođenja rukometa na pesku u olimpijske standarde je bio gotovo svakodnevna, a ideja da posle Tokija najbolji svetski sportisti idu u zemlju u kojoj je rukomet jedan od najznačajnijih i najuspešnijih sportova, a Francuski rukometni savez organizacija od visokog značaja i reputacije, činila je da je bilo teško verovati u neuspeh. Ni Los Andjeles nije bio gledan sa manje radosti, pošto su upravo kalifornijske plaže mesto stvaranja čitavog seta urbanih i sportova na pesku kojima i mi pripadamo. Nije bilo prirodnijeg okruženja za rukometnu „inkluziju“.
Pariske sportske svečanosti živimo ovih dana i nedelja, a kao što znate, rukometa na pesku tamo nema. Do duše, „Kuća rukometa“ Francuske rukometne federacije u Kreteju je bila domaćin trodnevnog turnira IHF-a na kome su nastupali najbolji „peskaši“ sveta podeljeni u tri tima, a četvrtog učesnika turnira u obe konkurencije je dao Francuski savez učešćem nacionalnih timova „Galskih petlova“. Bile su to dobre osnove za „očijukanje“ sa MOK-om, ali je upravo poražavajuće saznanje da, ne da predsednik Bah nije udostojio naše neolimpijce svoga prisustva, već to nije uradio skoro niko iz svetskog sportskog establišmenta, isključivši predsednike nekih vodećih evropskih rukometnih saveza kojima je apriori mesto često u okruženju predsednika Mustafe.
Ako pogledamo napred, ka „boljoj budućnosti“ kojoj se uvek i u svemu nadamo, ostaje mnogo prostora za zebnju. LA'28 svakako neće biti mesto u kojoj će naši sportisti biti „brucoši“ u olimpijskom selu, ta odluka je već doneta, a meni je teško verovati i da ćemo i u Brizbejnu '32, u jednom komonveltskom sportskom miljeu, izboriti svoje zasluženo mesto koje već imaju drugi pandani u timskim sportovima sa loptom poput odbojke (na pesku) i košarke ( 3x3).
Biće interesantno videti i da li će možda prilikom nekog od narednih olimpijskih izbora novih sportova prednost dobiti neki koji možda nisu prošli propisane procedure „inicijacije“, poput globalnog hita i brzorastućeg Padela ili fudbalsko – stonoteniske genetske modifikacije u vidu Teqball-a ? Ili neka nova letnja ideja „velikih“, tj. međunarodnih sportskih saveza koji upravljaju vodećim i najpopularnijim sportovima, poput novog zimskog plana atletičara i biciklista da u program ZOI „uđu“ sa trekingom i mauntin bajkom na snegu za koje bi, pa to spominju kao posebnu pogodnost, koristili iste sportske instalacije.
Mali teret je pao sa leđa odlukom MOK-a da bar Esports dobije svoje zasebne igre pod njihovom kapom, tako da će naredne godine Olimpijske esport igre u biti održane u Saudijskoj Arabiji.
Kada je 2020. i 2021. godine izostala odluka o uključenju za Pariz, dozvolio sam sebi da naglas izgovorim da bi Rukomet na pesku trebalo na tu inkluziju da gleda samo kao posledicu odličnog rada i razvoja u narednom periodu i da se potpuno okrene sebi i rastu koji bi uključivao što više država i igrača (trenutno se igramo u pesku u verovatno oko 130-140 zemalja). Koliko rukomet na pesku inovativnošću, dinamikom i atrakcijom doprinosi razvoju i širenju ceokupnog rukometnog „komjunitija“, kao disciplina čije su medalje na SP, do sada, osvajale ekipe sa četiri kontinenta, a šampioni dolaze sa tri, toliko i „pesku“ pomaže svaka pobeda ili odlična igra koje na „Gerfloru“ prikažu devojke i momci iz Brazila, Angole, Koreje, Argentine i Japana, svaki taj rezultat koji će pomoći da se i na rukomet gleda kao na sport koji ima globalni domet i nešto ravnomerniju disperziju kvaliteta. Tada bi se i sam imidž koji ima rukometna organizacija činio bolji i prihvatljiviji.
Podeliću sa vama sada i jednu anegdotu od pre oko 20 godina, kada je Klub koji sam vodio, naš, beogradski, srpski, bio u dva navrata klupski šampion Evrope. Na prvoaprilsko jutro mi je palo na pamet da se našalim sa drugarima iz ekipe, pa sam na klupski veb sajt okačio vest da je „na zasedanju MOK-a u Manili doneta odluka da se Rukomet na pesku nađe na programu OI u Londonu 2012. godine“. Prvoaprilska šala je izazvala naivno oduševljenje koje sam „nafilovao“ i pričom o promptnom kontaktiranju od strane jednog velikog olimpijskog sponzora „koji je spreman da potroši veliki novac na sponzorstvo našeg Kluba“ . Radost je kod par prijatelja bila toliko velika, da mi je i samom bilo teško kada sam morao da je prekidam podsećanjem na tačan datum tog dana. Prvi april je dakle bio specifičan emotivni rolerkoster za moje peskaše, ali ne manji je mnogima bio i kada je posle više od dve nedelje jedan od dvadnevna sportska lista „objavio vest“ o tom olimpijskom proboju rukometa na pesku. Neko je bez provere preuzeo bajatu peskašku šalu, što mi se sada čini kao specifična potvrda da odavno već novinarstvo nije na nivou. Nakon toga, preko mesec dana sam primao čestitke u našem sportskom okruženju.
I ovom anegdotom sam se potrudio da iz celokupne slike koju će vam ostaviti ova kolumna „izvučem“ malo svetlije tonove, ali sam uveren da će takav utisak ostaviti saznanje da na mladima svet ostaje i da se valja okrenuti njihovoj novoj energiji i optimizmu, poput onog koje sam sa radošću potvrdio u lepom tekstu našeg pečanog superstara Rastka Aničića, igrača koji predstavlja igračku referencu u globalnom peščanom okruženju i čije je odsustvo sa liste svetskih “all star” igrača u Parizu samo posledica višegodišnjeg odsustva srpske peščane selekcije sa zvaničnih takmičenja.
A ako me na kraju pitate, rukomet na pesku zaista ima sve, od globalne zastupljenosti, preko činjenice da je reč o vrlo brzoj i atraktivnoj igri, pa do sjajnih devojaka i momaka koji treniraju i igraju sa mnogo strasti i posvećenosti .... i gledaju u skoru budućnost sa optimizmom da ćemo se upisati na listu olimpijskih sportova i da će i najbolji od njih steći pravo da se trijumfom i osvajanjem zlatne medalje upišu na listu besmrtnika.
Commentaires