Jelena Popović, bivša srpska reprezentativka i vrhunska rukometašica, kroz svoju bogatu karijeru ostavila je neizbrisiv trag na rukometnoj sceni. Nakon završetka profesionalne karijere, Jelena je nastavila da doprinosi rukometu kao trener, balansirajući ulogu majke i sportskog stručnjaka. U intervjuu koji sledi, Jelena deli svoja sećanja na lepe, ali i one manje lepe trenutke iz karijere, ali i izazove sa kojima se suočavala, kako kao profesionalna igračica, tako i kao majka i trener. Njena priča inspiracija je za sve one koji veruju da se posvećenost, rad i požrtvovanosti, ali i ljubav prema onome što rade isplate.
LIČNA KARTA:
IME I PREZIME: JELENA POPOVIĆ
DATUM ROĐENJA: 04.09.1984.
MESTO ROĐENJA: KARLOVAC
PRVI KLUB: ŽRK MLADOST (PANČEVO)
Jelena je svoju rukometnu priču započela gotovo slučajno u Pančevu , gde je otkrila sport koji će oblikovati njen život. Iako je u Beogradu uživala u plesu, preseljenjem u Pančevo započela je novu, ali sudbonosnu fazu svog života — rukomet.
Ja sam se bila preselila iz Beograda u Pančevo, tad sam u Beogradu išla na ples. Kad sam se preselila u Pančevo, u mojoj školi je bilo samo za početnike, ja sam to već sve prevazišla i otvori se sasvim slučajno škola rukometa. Tad mi je prvi trener bila Branka Marić, naš poznati sudija. Klub se tada zvao ŽRK Mladost i tad sam ja napravila prve rukometne korake. Pošto sam levoruka, a leva ruka u sportu je manje više zlatna ruka, tako je to. Ja sam vrlo brzo napredovala i onda sam prešla u Dinamo iz Pančeva, koji nažalost više ne postoji i tu sam igrala do moje 18. godine i do potpisivanja prvog profesionalnog ugovora za Medicinar iz Šapca.
Da li ste nekada razmišljali da napustite rukomet?
Samo prve godine kada sam otišla u Francusku, to je bilo prvi put da mi se desilo, da sam pomislila da ću da ostavim rukomet, a do tad nikada. Znači kako sam prvi put zaigrala tako mi se svidelo zato što je to sport sa kontaktom. Inače sam ja takmičarski nastrojena. Više sam se igrala sa dečacima kad sam bila manja, imali smo sreće tad nije bilo telefona, stalno smo bili napolju, igrali se i bili u pokretu i onda kad sam krenula na rukomet nije mi to bilo ništa novo. Ni u jednom drugom momentu nisam pomislila da batalim. Ja sam neko ko kad krene ne odustaje lako.
Zašto ste tada imali pomisao o prestanku?
To je bila jako loša sezona, imala sam i neke privatne probleme, jednostavno mi klub nije legao (Arvor 29). Nisam igrala ni svoju poziciju, uopšte nisam bila zadovoljna tamo. To mi je bila najlošija sezona, ne u igračkom smislu, ali jednostavno nisam mogla da iskažem svoje kvalitete. Ni društvo, ni ekipa, ništa mi nije leglo. Bila sam sama, odvojena od porodice i dečka i sve se tako sklopilo.
Prvi svoj profesionalni ugovor Jelena je potpisala za Medicinar iz Šapca i tada se prvi put morala odvojiti od porodice, prijatelja i otići sama da živi i gradi karijeru u drugom gradu. Jelena se priseća kako su joj dani prolazili u brzom tempu, balansirajući između studija, treninga i utakmica, ali u tom periodu nije imala vremena da žali. Njena posvećenost i ljubav prema rukometu učinili su da svi izazovi postanu lakši.
USPESI I KARIJERA:
PRVI PROFESIONALNI KLUB: MEDICINAR ŠABAC
OSVOJENI TROFEJI: KUP SRBIJE I ČELENDŽ KUP (NAISA)
PRVENSTVO SRBIJE I KUP (ZAJEČAR)
KUP MAKEDONIJE
INOSTRANA KARIJERA I USPESI: PRVENSTVO I KUP FRANCUSKE (ARVOR 29 BREST)
Nisam imala puno vremena da razmišljam, ni da žalim što sam se odvojila od roditelja. Ja sam svaki vikend skoro bila kući ili kad sam igrala negde moji roditelji su dolazili na utakmice i viđali smo se. Da sam vezana za svoju porodicu, jesam veoma, ali imala sam tu sreću što nisam sama živela nego sam imala cimerke, pa onda ni ne osetiš toliko da si sam. Meni su dani brzo prolazili, prepodne na fakultetu, popodne treninzi i jednostavno nisam imala vremena ni da razmišljam. Tad mi ništa nije bilo teško, ni da ustajem rano, ni da trčim na trening, bio je tempo 200 na sat, ali kad radiš nešto što voliš stvarno nije bilo teško.
Iako je Jelena Popović odmah pokazala izuzetan talenat za rukomet, nikada nije zanemarivala važnost obrazovanja čime je pokazala izuzetnu disciplinu i upornost. Zahvaljujući podršci svojih roditelja i trenera, Jelena je uspela da balansira između vrhunskog sporta i akademskih obaveza. Naporan tempo nije je obeshrabrio i uspela je da postigne sve što je zamislila.
Ja sam imala sreću jer sam imala dobre trenere, pedagoge. Dok nije krenuo taj prvi profesionalni rukomet, ja sam uživala, ja sam se igrala rukometa, a pored toga sam bila i dobar đak. Meni je rukomet tada bio drugo mesto, a prvo mesto uvek škola, dok nisam krenula profesionalno da se bavim. Imala sam roditelje koji su uvek bili uz mene i pratili me i tako sam bila vaspitana. Roditelji su me uvek forsirali da završim školu, a i treneri, pre svega Kecman koji je govorio prvo škola, pa sve ostalo. Sve je išlo postepeno i polako, ali u pravom smeru. Ja sam upisala DIF u Beogradu, ali sam ga završila u Nišu jer sam samo prve dve godine bila u Beogradu kad sam igrala za Medicinar iz Šapca. Tad sam putovala, svako jutro u 6 sati išla autobubusom na predavanja, popodne trenirala, a vikednom igrala utakmice. Posle kad sam prešla u Niš tamo sam i prebacila fakultet. Moje studiranje je trajalo malo duže, jer ipak profesionalna karijera mi nije dozvoljavala da na vreme završim.
Posle Šapca, Jelena se preselila u Niš gde je igrala za klub Naisa. Njen život je tada postao još dinamičniji, ali Jelena nije dozvolila da je takav ritam umori. Kako sama ističe, bila je potpuno posvećena svom sportu, a uz to je imala i sreću što je imala dobro društvo na fakultetu, koje je često bilo njen ventil i oslonac u trenucima kada je trebalo da se opusti i van sveta rukometa.
Kad sam prešla u Niš, baš je bio naporan tempo, imala sam i vežbe na fakultetu i treninge dva puta dnevno. Ali, kad imaš neki cilj u životu nije teško, ja sam stvarno bila motivisana, meni moj brat kaže da sam napaljeni sportista i tako sam stvarno bila. Imala sam super društvo na fakultetu i oni su mi bili ventil od rukometa.
Za Jelenu Popović, Niš je postao mnogo više od mesta gde je nastavila svoju karijeru – taj grad je zauzeo posebno mesto u njenom srcu. Tamo je pronašla ljubav svog života, svog budućeg muža i oca njene dece, a upravo u tom gradu su se ostvarile neke od najlepših i najvažnijih trenutaka njenog sportskog puta.
Ja Niš baš volim, meni je muž odatle, tamo smo se i upoznali, gde drugo nego u hali. Dosta smo toga prošli zajedno i stvarno sam vezana za Niš i kad odemo u Srbiju mi smo pola u Pančevu, pola u Nišu. Ja imam i prijatelje tamo. Te dve godine u Nišu su bile najlepše u mojoj karijeri. Ja sam tamo imala i dva trenera. Od Svetislava Jovanovića sam mnogo naučila i ja sam mislim da sa u tom perodu igrala na neki način i najbolji rukomet. Posebno ta druga sezona kad smo osvojili Čelendž kup. Ta putovanja i te utakmice koje smo imali je stvarno bilo nezamislivo. Imali smo dobru ekipu, ne mogu da kažem da smo se sve družili, ali na terenu smo bile prava ekipa.
U Nišu je Jelena odigrala i utakmicu koje se najradije seća.
Finale Čelendž kupa sa Naisom. Ta utakmica mi je baš ostala u sećanju, ta atmosfera. Bio je to prvi Kup u istoriji države Srbije. Stara hala Čair je bila puna, taj osećaj kako te publika nosi, kad počne da navija, a ti imaš pritisak u ušima i na kraju osvojen Kup. E, to je bio osećaj, a taj osećaj ne može da se zaboravi.
Sledeća stanica u bogatoj karijeri Jelene Popović bila je Skoplje. Bio je to emotivno težak period za Jelenu, ali ona je imala jasan cilj.
Kad sam tamo otišla, ja sam imala trenera Nišliju, Dragana Niševića. On je meni bio trener i u Šapcu i u Nišu, pa u Skoplju. To mi je malo olakšalo situaciju, ali sa druge strane prvih nekoliko meseci nije bilo lako jer sam se odvojila i od dečka. On je otišao za Ameriku na koledž preko košarke. Prva godina ta u Skoplju je bila baš teška. Moji su relativno dolazili i posećivali me. Čuli se smo se stalno preko skajpa, pa mi je to nekako olakšalo sve. Tu sam trebala duže ostati, ali desi se da nas ostavi sponzor i onda klub više nije imao ni finansija, a igrali smo Ligu šampiona. Ja sam tamo otišla pre svega da bih igrala Ligu šampiona i da osetim to bolje takmičenje.
Nakon Skoplja, Jelena je zaigrala u Zaječaru, a potom je otišla za Nemačku kako bi igrala Bundesligu.
Posle Zaječara sam otišla u Nemačku u klub Trir. Bila je to lepa godina, igrala sam Bundesligu. Bilo je da li ostati tamo ili otići za Francusku, ali kad dođeš u taj momenat, ne motiviše te samo igra, nego i bolji ugovori. Zato sam otiša u Francusku, sad da li sam pogrešila ili nisam, ne znam. Šta bi bilo kad bi bilo...
Jelena nam je opisala i kako je iz njenog ugla izgledao karijerni put u Francuskoj u kojoj je već 12 godina.
Sa Arvorom sam osvojila prvenstvo Francuske i Kup lige. Najveći uspeh sam napravila u tom klubu. Posle u Bezansonu sam se preporodila. Bila mi je super sezona, onda sam imala dobru ponudu u Nantu. Tamo je bilo teže da se adaptiram, ne mogu da kažem da mi je to bio klub iz snova, ne mogu da kažem da sam nešto uživala u tim francuskim klubovima, mislim da sam se najlepše osećala u Bezansonu. Mislim da je to bilo najviše zbog ljudi u klubu. Posle kad sam došla u Kan 2015. teško mi je bilo igrati taj nivo, jer kad si profesionalac teško je igrati sa devojkama koje ne znaju loptu da uhvate. Bilo je jako teško spustiti se na taj nivo i igrati tako. Ali, vremenom sam naučila da se nosim sa time. Počeli smo polako da se penjemo kasnije.
Kao što je pomenula u Kanu joj je bilo teško da igra u mnogo nižoj ligi nego na koju je navikla, ali je ona sve to prihvatila kao odmor za sebe. U Kan sam došla da igram drugu ligu, da pomognem klubu da uđe u prvu ligu, međutim zbog finansijskih problema mi smo se spustili nažalost u četvrtu ligu. Tamo je to drugačije, kad ne prođeš tu nazovi finansijsku kontrolu, ne možes da se takmičiš i spuštaju te dva nivoa niže. Ja sam već potpisala ugovor, a htela sam da ostanem u Francuskoj i onda sam rekla sebi kad već imam ugovor na tri godine potpisan, na moru sam u Kanu, već sam napunila 32 godine, neka to bude plaćeni odmor. Tad sam već počela sebe da formiram kao trenera i kad igraš tako niži rang ne trošiš se previše i imaš vremena da još nešto radiš i tako sam krenula da treniram mlađe kategorije, ali i da razmišljam o formiranju porodice.
Pored klupske karijere Jelena je takođe bila uspešna i u reprezentaciji. Prvi put je pozvana 2003. godine, kada ju je predložio njen trener Đorđe Rašić, i od tada je konstantno bila prisutna u nacionalnim selekcijama. Iako su odnosi unutar reprezentacije ponekad bili turbulentni, Jelena nikada nije odbila da nosi dres reprezentacije. 2015. se oprostila od reprezentacije i poslednja utakmica koju je odigrala bila je kvalifikaciona protiv selekcije Rumunije.
Ja sam igrala za tri reprezentacije, za reprezentaciju Jugoslavije, Srbije i Crne Gore i reprezentaciju Srbije. Ja sam bila neko ko se svaki put odazivao za reprezentaciju, nekad sam išla drage volje, a nekad baš i ne. Jednostavno zbog nekih loših odnosa u reprezemtaciji, nekad je bilo super, a nekad nije. Ali, koliko god ti odnosi bili loši ne mogu da ti ubiju volju da igraš za reprezentaciju, za svoju državu i čak kad ti se ne ide opet je to nešto što te vuče, ekipa najboljih u tvojoj državi, čast i privilegija. I onda taj osećaj biti među najboljima i igrati na velikim takmičenjima ne mogu da ubiju loši odnosi u reprezentaciji.
JELENA POPOVIĆ U REPREZENTACIJI:
BROJ NASTUPA: 130
OSVOJENA ODLIČJA: SREBRO NA SVETSKOM PRVENSTVU 2013. GODINE SREBRO NA MEDITERANSKIM IGRAMA U ŠPANIJI 2005. GODINE
Zbog čega Vam je u nekim periodima bilo manje draže nastupati za nacionalni tim?
Mislim da u tim lošim periodima jednostavno nisu bili pravi ljudi koji su vodili reprezentaciju. Igračice se nisu tretirale na isti način i bili su toksični odnosi.
2013. godine srpske rukometašice su ostvarile istorijski uspeh i obradovale celu naciju osvajanjem srebrne medalje na Svetskom prvenstvu koje se održavalo u Beogradu. Jelena smatra da je promena u savezu posle koje je sve krenulo na bolje bila jedna od glavnig faktora za ovaj veliki uspeh.
Tad smo bile stvarno tim na terenu što se pre toga nije desilo, angažovanje na treningu je bilo skroz drugačije. Saja Bošković je umeo da nam napravi taj klik što nam je bilo neophodno da mi konačno zaigramo kao cela ekipa. Naravno, pored njega je bilo i drugih koji su u tome učestvovali. Tu su bili doktori i fizioterapeuti koje treba spomenuti, imale smo i psihologa tada prvi put. Sve nesuglasice stavile smo sa strane i krenule da sanjamo o nečemu velikom, pre toga nikad nismo ni sanjale, mi smo se zadovoljavale minimalcima jer su nas tako predstavljali, tako su nas motivisali, takva je bila atmosfera u reprezentaciji, a onda od 2011. godine je postalo drugačije sve. Dovedeni su odgovarajući ljudi, ljudi koji rade svoj posao i koji znaju i onda je moralo da se desi nešto dobro. Baš se sve potrefilo i stvarno smo dobro igrale i bile smo bliže jedna drugoj, dok pre nije bilo tako.
Posle velikog rezultata ponovo su se desile promene u savezu.
Da se nisu desile promene u savezu i u ekipi i da neki nisu stavili stavili svoje personalne ciljeve ispred zajedničkog cilja, mislim da smo mogli da se kvalifikujemo za Olimpijske Igre.
Kako je u Vašem sećanju ostalo Svetsko prvenstvo i ta osvojena srebrna medalja?
Sećam se bilo je jako naporno, adrealin, svašta nešto radiš kako bi se oporavio za sledeću utakmicu. Imaš jedan slobodan dan koji prođe dok se nisi ni okrenuo, u njemu treba da se pripremiš za novog protivnika, imaš konferenciju za medije, pa trening, neke masaže da se pripremiš. Nemaš vremena da slaviš, nemaš vremena da plačeš nego odmah dalje. Mislim da tu finalnu utakmicu nismo dobro pripremile, više smo razmišljale o nekim drugim stvarima. I to isto treba da se kaže. Ali, šta bi bilo kad bi bilo. Mi smo izgubile od Brazila, jedini poraz smo imale od njih u grupi i onda nas opet pobede u finalu. Mislim da je moglo biti drugačije, ali eto. Sve u svemu bio je to jedan super period.
Kroz razgovor Jelena se prisetila i podrške od Vanje Udovičića.
Sećam se kad nam je Vanja Udovičić ušao u svlačionicu i rekao da se ne zadovoljamo srebrom nego da idemo na zlato. On je rekao da je najteže izgubiti zlato. Kad imaš šansu da osvojiš zlato ideš do kraja.
Nakon što je 2018. godine završila svoju profesionalnu igračku karijeru u Kanu i postala majka, Jelena se vratila rukometu samo godinu i po dana kasnije, ali u novoj ulozi – trenera. Zbog problema u klubu, Jelena je preuzela Antibes, gde je i sada trener i gde se ponovo vratila na teren kako bi pomogla timu da se popne u viši rang takmičenja.
2018. sam završila profesionalno igranje u Kanu, tad sam zatrudnela, ali sam se vratila posle godinu i po dana i onda sam moju ekipu preuzela, prestala sam da igram počela da ih treniram. To je bila sezona korone 2019. na 2020. godinu i tu smo sezonu odigrali bez poraza. To mi je bila prva sezona kao trener i da vodim tu seniorsku ekipu. Zatim su krenuli problemi u klubu i sa predsednikom, ja sa sa njim na vrlo loš način završila saradnju.
Prihvatila sam da vodim Antibes, iako je to amaterski nivo. Nije isto voditi amatersku i pro ekipu. Drugacija motivacija igrača, rukomet im nikako nije na prvom mestu.
Želela sam da ostanem u rukometu i naravno koliko ti dvoje dece dozvoljavaju da radiš. Vratila sam se i da igram, da pomognem klubu da se popenje u viši nivo i uspeli smo. Dakle ja sam bila i igrač i trener.Dakle, kad sam došla u Antibes, cilj je bio da se popnemo u viši rang, a prošle godine je bio da se održimo, tako da sam i proše godine bila i trener i igrač, a od ove godine sam samo trener.
Dakle, sada ste fokusirani samo na karijeru trenera?
Moram da igram u januaru mesecu. Vuče me još da igram, kroz smeh govori Jelena.
Kako ste uspevali da balansirate privatni i život profesinalnog sportiste, a sada trenera?
Jako teško, dešavalo se kad sam imala prvo dete, on se razboli, a ja moram da putujem. Ima veliku temperaturu, vode ga u hitnu, a ja moram da se skoncetrišem da igram utakmicu. A kad si trener ti radiš uveče, ne radiš normalne sate, teško je, ali se snalazimo nekako. Biti trener kao majka je jako teško i mislim da nas nema puno. Moj muž i ja smo jako familijarni i nismo od onih prvo karijera, pa onda deca usput. Teško nam je, pogotovo jer i moji i njegovi su u Srbiji i sami smo i teško je da uklopiš sve. Naiđe period kad su bolesni, pa ne spavaš, a treba da igraš i treniraš, a imaš 39 godina, pa nije baš tako lako. A, kad nemaš decu i kad si igrač i kad imaš slobodan dan ti radiš šta hoćeš, a sa njima nema leženja, ustajaje rano, spremanje hrane i tako dalje.
Biti profesionalni sportista znači mnogo toga žrtvovati. To nije samo borba na terenu – to je svakodnevni izazov u kojem se sportisti suočavaju sa usamljenostima, odricanjima i stalnim pritiscima.
Dok sam bila profesionalni igrač dosta sam puta bila sama. I dobre i loše stvari koje su mi se dešavale sam proživela sama ili preko telefona sa dečkom i porodicom. Jako je teško biti profesionalni sportista, ono kad neko kaže, a šta tebe briga, ideš putuješ, a mi vidimo samo hale i hotele. Nekad se desi da imam dan, pa nešto posetimo, uglavnom smo se nagledali aerodoroma, hotela i dvorana. Ne može to svako da radi, ti se odričeš svega i kad si mali, kad imaš 17, 18 godina, kad si u tim kritičnim godinama, kad te hormoni pucaju, izlasci, slave se punoletstva, a ti ne možeš da izlaziš jer imaš utakmice, treninge. Ali, jednom kad kreneš tim putem nema nazad, ako hoćeš da praviš rezultate moraš da se posvetiš 200%, zaključak je Popovićeve.
Comments