Dalibor Čutura, bivši srpski reprezentativac, predstavlja simbol strasti, posvećenosti i uspeha u svetu rukometa. Rođen je u Bezdanu, selu za koje sam kaže da je "rukometno selo" i od najranijeg detinjstva bio je okružen rukometom. Njegova priča počinje u osnovnoj školi, gde se zaljubio u ovaj sport čim ga je zaigrao. Čutura je kroz svoj put prošao mnoge izazove, ali i ostvario velike uspehe uključujući osvajanje medalje na Evropskom prvenstvu i učešće na Olimpijskim igrama što je najveći uspeh srpskog rukometa. Posle mnogo godina Dalibor se ponovo vratio srpskom rukometu, ali mu je sada uloga drugačija. Postao je selektor muške juniorske reprezentacije. Njegova posvećenost rukometu govori o nečemu što je mnogo više od sporta – to je putovanje kroz život ispunjeno teškim, ali i lepim momentima, učenjem i neprestanim napredovanjem.
ODRASTANJE, TAJ MALI, A VELIKI, BEZDAN I CRVENKA
Bezdan, to je može se reći rukometno selo, dalo je puno reprezentativaca, i u mojoj sad juniorskoj reprezentaciji će biti dvojica iz Bezdana na spisku. Ko god se bavi sportom u tom mestu, 90 posto se bavi rukometom. Tako sam i ja počeo. Možda i najzvučnije ime iz Bezdana jeste Jožef Holpert koji je igrao u Crvenki, bio svetski prvak, osvojio olimpijsku bronzu. Tako da nekako logičan je sled bio da se bavim rukometom. Jedan od najzaslužnijih za te naše uspehe jeste Čonti Rudolf, on nam je posvećivao mnogo vremena I bavio se rukometom. Tako da smo čitav dan provodili uz rukomet, prvo u školi, na časovima fizičkog, pa posle na treninzima.
Kada se osvrne na svoj prvi veliki izazov, Dalibor Čutura se priseća prve bitne utakmice koju je odigrao kao i kada se prvi put sučio sa ozbiljnim takmičenjem.
Ne znam da li još uvek postoje Olimpijade osnovnih škola, ali tada kada sam ja igrao mi smo bili prvaci Olimpijade u Jugoslaviji. Mi iz malog mesta smo osvojili zlatnu medalju I to je bila moja prva velika i značajna pobeda. Tada sam bio sedmi razred.
Za Dalibora Čuturu rukomet je više od igre, za njega je to ljubav na prvi pogled i životni poziv. Pored svih izazova sa kojima se susreo tokom karijere Čutura nikada nije razmišljao da prestane da igra.
Meni je bilo najbitnije da što više vremena provodim na rukometu, jedva sam čekao svaki trening I utakmicu. I kad nismo bili na terenu mi smo se skupljali I igrali rukomet. Nisam nikad razmišljao o prekidu, pogotovo na početku karijere. Bio sam ubeđen da će mi to biti životni poziv.
Ključan trenutak za njegovu profesionalnu karijeru bio je kada je u osmom razredu prepoznata njegova strast prema rukometu i kada je usledio poziv trenera iz Crvenke. Bio je to trenutak koji menja sve i poziv koji se ne odbija.
Ljudi iz prvoligaških ekipa su pratili I gledali ta pionirska I kadetska takmičenja I tad je Crvenka naravno bila rasadnik talenata I davala je mnogo značaja na tom kadetskom I pionoriskom planu. Ja sam u osmom razredu dobio poziv od tadašnjeg trenera Milorada Vlajića da se preselim I da treniram u Crvenki. Preselio sam se, išao sam u Sombor u školu I sa 17 godina sam već debitovao za prvu ekipu I igrao prvu ligu.
Kao i većina profesionalnih sportista i Čutura se suočio sa izazovom odlaska iz svog doma, napuštanjem škole i prijatelja. Zbog njegove velike ljubavi prema rukometu sve je to lako i hrabro podneo.
Meni odlazak nije pao teško, naravno na početku to odvajanje od porodice, ali kao što sam već rekao znao sam da će rukomet biti moj poziv I onda sam sve podredio tome. Brzo sam se I uklopio I adaptirao što takođe kasnije nisam imao problem jer sam promenio mnogo država. Ne kažem da je uvek bilo lako, pogotovo jer sam otišao mlad, ali sam znao zašto sam došao I naišao sam na gostoprimstvo I podršku svih, tako da mi je to dosta pomoglo.
Crvenka je za Dalibora Čuturu predstavljala odskočnu dasku ka njegovim snovima. Dobio je priliku da se iskaže kao mladi sportista i zaigra profesionalni rukomet.
Crvenka je mesto gde sam dobio priliku da igram, a to je ja mislim mnogo bitno za mlade igrače I to jako rano. Sa 18 godina već ozbiljno sam se bavio rukometom. Tako da je Crvenka najbitniji klub pored mog Bezdana gde sam napraio prve korake I koji me je usadio tu ljubav. Prekretnica moje karijere je bila to što sam otišao u Crvenku I tamo dobio podršku svih, kao i minutažu.
Posle Crvenke, Čutura je nosio dres Sintelona iz Bačke Palanke i Železničara iz Niša. Zatim je usledio njegov prvi angažman u inostranstvu. Dobio je ponudu od Vesprema sa kojim je osvojio duplu krunu, ali odlazak u inostranstvo bivšem beku nije ostao u najlepšem sećanju jer je zbog povrede ramena pola sezone presedeo na klupi.
Pre nego što sam otišao bio sam u Želji iz Niša I onda sam dobio ponudu, na moje veliko iznenađenje I zadovoljstvo od Vesprema. Možda I najvećeg klupa sigurno u Evropi. Tada sam imao 23 godine I bio sam povredio rame, imao dve ozbiljne operacije, tako da sam već od aprila meseca do kraja sezone proveo na klupi. Odigrao sam možds pet utakmica pred kraj sezone.
Sledeća stanica u karijeri bivšeg reprezentativca bila je Crna Gora.
Kasnije sam prešao u Lovćen, a možda I moj največi uspeh u u rezultatskom smislu karijeri jeste bio sa Lovćenom. Dva puta prvaci Jugoslavije, istorijski uspeh za klub, ali I za crnogorski rukomet. Naravno malo sam imao predrasuda, ipak je to Lovćen, Crna Gora, posle Vesprema bilo je pitanje da li je to korak unazad, ali ljudi iz kluba I uprave su me ubedili da će to biri vrhunski tim.
Posle Crne Gore Čutura se preselio u Španiju i tamo proveo 11 godina.
San I želja mi je bio da završim u Španiji. U tom period kad sam ja bio, tih desetak godina mislim I da je bila najbolja liga na svetu, pored Bundeslige naravno, ali po mom mišljenju možda I najbolja. Bilo je tu najboljih igrača I reprezentativaca koji su igrali u Španiji. Taj stil rukometa I uopšte država Španija, to mi je nekako bilo prioritet, da tamo završim kad tad. Eto, imao sam sreće da sam odmah posle Lovćena dobio ponudu.
PORDŠKA KLJUČ ZA RAĐANJE HEROJA
Za najbitniji, lični, uspeh Čutura smatra Evropsko prvenstvo u Beogradu 2012. godine kada je u nacionalnom dresu osvojio srebrnu medalju, a kasnije i učešće na Olimpijsim igrama, a utakmica koje se najradije seća je polufinale protiv Hrvatske. Podrška porodice predstavlja srž svakog uspeha, a bivši srpski rukometaš posebno ističe jednu osobu koja mu je bila pravi oslonac od prvih koraka na terenu.
Najveća podrška mi je bio otac. On mi je od početka bavljenja rukometa pomagao u donošenju nekih bitnih odluka, naprimer za odlazak u Crvenku, kao i kasnije u neke klubove. Naravno, pored oca i moja porodica, ali bez očeve pomoći sigurno ne bih uspeo da postignem neke stvari. Kasnije sam naravno veliku podršku imao i od supruge, koja je ceo život podredila meni, napustila je svoju karijeru da bi mogla da ide i putuje sa mnom, tako da sigurno da je ona bitan faktor u čitavoj mojoj karijeri.
Pitali smo Čuturu da li je bilo teško da uskladi privatni život i karijeru profesionalnog sportiste.
Meni je bilo lako, kažem, meni su svi bili podređeni, suprugi je sigurno bilo teško. Nebitno da li je muško ili žensko, ali pratiti profesionalnog sportistu kroz karijeru nije lako. Da ne pričam koliko smo samo stanova promenili, to je jedan veliki stres. Ali, jednostavno razumevanje i podrška su glavni, tako da ja kao ja nisam imao nikakvih problema.
Šta Vas prvo asocira na pomen reprezentacije?
Ponos, to je jedna reč koja može sve opisati. Zato sam se i počeo baviti sportom, da bih jednog dana mogao da predstavljam svoju državu.
Dugo je Dalibor Čutura čekao da zaigra za reprezentaciju, poziv od Veselina Vukovića je usledio kada je Čutura imao 37 godina. Niko nije očekivao puno od njega, ali je priliku da zaigra u dresu Srbije na Evropskom prvenstvu iskoristio maksimalno i postao pravi heroj iz senke. Bio je jedan od ključnih igrača koji su Srbiji obezbedili srebo i odveli je na Olimpijske igre.
Nisam bio razočaran što poziv nije bio ranije, ali mi je uvek tu negde u grudima stajalo. Naravno svaki trener i selektor ima neku svoju zamisao i taktiku u koju ja dugo godina nisam bio ukopljen. Jesam bio pozivan na pripreme, ali nisam uspevao da uđem u taj uži izbor. Pred Evropsko prvenstvo u Beogradu sam pozvan pred poslednje pripreme. Tad me je Vuković pozvao, naravno da je usledilo veliko oduševljenje. Ja sam tad već bio u sportskim poznim godinama, ali sigurno da mi je prijalo.
Koja Vam je prva asocijacija na osvojenu srebrnu medalju?
To ne može da se opiše, taj doživljaj. Meni je to sve bilo brzo, sve u mesec dana, poziv, pa prva utakmica, nisam imao nešto vremena da razmišljam. Tad je bio bitan samo uspeh i od utakmice do utakmice. Ali, sam tad posebno uživao.
Posle velike sreće Dalibora i njegovu suprugu zadesila je velika tragedija. Dok je Dalibor bio na pripremama sa reprezentacijom javili su mu da mu je devetogodšnji sin preminuo. Posle dvadeset dana Čutura se kao pravi heroj vratio, obukao nacionalni dres i igrao na Olimpijskim igrama. Igrao je za svog sina. Pokazao je kakav je rukometaš, ali pre svega čovek i zauvek je zadužio poštovanje cele nacije.
Čovek nikad ne može biti spreman za tako nešto, niti da igra lopte posle takvog događaja. Supruga je došla i rekla mi je da idem. Podrška porodice je tu bila ključna, oni su me ubedili da to tako treba. U životu se dešavaju razne stvari i to sigurno jeste nešto najgore što se može desiti čoveku. Ne znam kako bih to objasnio.
POČETAK TRENERSKOG PUTA
Da li ste planirali da se posle završetka igračke karijere oprobate kao trener ili je to došlo spontano?
I jedno i drugo. Ja sam još bio igrač sa 44 godine, ali sam završavao škole, da steknem licencu, da bih mogao da ostanem u rukometu. Još dok sam igrao dobio sam poziv kluba iz Rumunije koji je želeo da me vidi na klupi. Nije bilo jednostavno za jednog novog trenera da preuzme profesionalnu ekipu, ali se na kraju ispostavilo da je to bila prava odluka.
Posle dugo vremena bivši srednji bek se vratio srpskom rukometu, ovog puta kao selektor muške juniroske reprezentacije.
Poziv me iznenadio, nisam očekivao. Posle pet godina provedenih u Rumuniji, hteo sam malo da odmorim. I kod mene se sve dešava brzo i spontano, usledio je taj poziv. Seo sam sa čelnicima, rekli u svoje ambicije, šta i kako razmišljaju. Reprezentacija je nešto sasvim drugačije to su mladi ljudi, velika je odgovornost voditi te mladiće koji su na prekretnici. Izazov je veliki za mene, ali se nisam kolebao i brzo sam prihvatio poziv. Pokušaću da stvorim tim. Ima tu jako kvalitetne dece. Mislim da uz pravi rad bi mogao da se napravi dobar rezultat, e sad da pucamo odmah na medalje, o tome ne treba pričati. Bitno je da imamo potencijala.
Gde vidite sebe za deset godina?
Nikad se ne zna, ja bih voleo da budem u rukometu, ali mi treneri smo kao lišće, lako otpadamo. Naravno, da sve zavisi od uspeha. Uspeh je merilo svega.
Komentáře