Završena je i najveća sportska planetarna smotra. Olimpijske igre u Parizu donele su nove heroje koji su zadivili planetu i koji su još jednom pomerili granice mogućeg ili ako hoćete granice nemogućeg. Na žalost, osim onih koji pobeđuju i koji su (neki i preko noći) postali heroji nacije, ima i onih koji su izgubili, onih koje su povrede ili loše tempirana forma ili nešto treće doveli do lošeg plasmana i koji su, em što su razočarali sebe, razočarali i naciju koja je od njih očekivala (sa i bez pokrića) medalju.
Spuštena je zavesa i u Lilu. Rukometni turnir je opravdao očekivanja pa i predviđanja. Ili još konkretnije, ekipe iz Evrope su opet pokazale gde se igra vrhunski rukomet. Kvalitet je u staroj, dobroj Evropi i sve ostalo je samo puko popunjavanje broja učesnika po ključu. Neke kvalitetne reprezentacije su ostale kod kuće da prate utakmice preko malih ekrana, a neke slabijeg kvaliteta, kako rekoh malopre „po ključu“ dobile su mogućnost da zaigraju pod svetlostima pariskih reflektora. Broj ekipa na Olimpijskim igrama (12) pokazuje, da je baš mali broj sportista koji su imali tu privilegiju i čast da se provozaju Senom i da zaigraju na parketu u Parizu i Lilu.
U Lilu je postavljen novi svetski rekord. Publika u Lilu zadala je domaći zadatak svim budućim posmatračima rukometnih takmičenja. Teško da će broj gledalaca koji su gledali finalni deo olimpijske rukometne bajke skoro biti premašen. U sećanju mnogih, a posebno navijača pancera ostaće brutalna partija Danske reprezentacije, koja je u finalu prosto ponizila reprezentaciju Nemačke. Odavno se nije desilo da jedna finalna utakmica rukometnog turnira bude bez neizvesnosti, utakmica na kojoj je publika bila na strani slabije ekipe.
I gle čuda…Nema priče o sudijama sa finalne utakmice! Nije primećeno da su njihove odluke mnogo iritirale publiku, trenere i igrače (i gledaoce ispred malih ekrana), pa se možemo zapitati da li su sudili besprekorno ili je svima bilo jasno da na terenu postoji samo jedan tim još „od samog početka utakmice“i da je sve rešeno. Utakmica koju su odsudili David i Bojan je žargonski rečeno bila „teška i pre nego je započela“.
Finale je finale, u bilo kom sportu, u bilo kom takmičenju a finale olimpijskih igara je sigurno san i sportista i sudija i samim tim ima tu svoju posebnu težinu. Utakmica je bila teška ne samo zbog svog značaja već i zbog publike koja je bila toliko glasna da u pojedinim trenucima sudije nisu mogle čuti ni sopstvenu pištaljku ali ni komunicirati između sebe. Kada smo kod službenih lica, nemojmo zaboraviti da je Srbija na ovom velikom finalu imala svog predstavnika, tehničkog delegata na utakmici Jovana Popadića. Znajući koliko truda, vremena je uložio, koristim priliku (oprostićete mi) da mu još jednom čestitam. Još jednom je pokazao da je poziv za učešće na Olimpijskim igrama i mesto za zapisničkim stolom na finalu zaslužio jer je sigurno među najboljim tehničkim delegatima na svetu.
I da se vratim na sudije finalne utakmice…Suđenje standardno, žargonski rečeno, uz manje greške koje nisu opterećivale utakmicu. Ono što je bilo impresivno je njihova komunikacija sa trenerima i igračima. Sa merom, sa osmehom kad zatreba, pomalo namrgođeno kada se baš mora…Baš onako kako su sudili sve ove godine, sa poštovanjem prema svim akterima, i to baš onakvo poštovanje kakvo svako od aktera olimpijskog finala zaslužuje.
A sada da se osvrnemo na suđenje na celom rukometnom turniru u Parizu. Kao što sam napomenula u mom prvom obraćanju vama, u Parizu su manje više bili prisutni najbolji sudijski parovi na svetu. Za razliku od nekih drugih sportova, u Parizu su bili oni sudijski parovi koji su u protekle četiri godine svojim dobrim suđenjem zaslužili poziv IHF da sude na najvećem sportskom takmičenju. Sudijska komisija je rekla svoje o kvalitetu suđenja na terenima u Parizu i Lilu. Ocena je više nego prelazna! A da li je to dovoljno za ovakav spektakl? Da li je to suđenje zadovoljilo učesnike rukometnog turnira u Parizu, pre svega trenere? Odgovor je, više jeste nego što nije. Imali smo prilike da vidimo da su treneri ženskih reprezentacija zadovoljni što im sude najbolje sudije na svetu. I zaista, nema se tu ni šta dodati ništa oduzeti, na svetskom i evropskim prvenstvima postoji razlika u izboru sudijskih parova kada igraju žene i kada igraju muškarci.
Da li je suđenje zadovoljilo brojne komentatore na TV stanicama, društvenim mrežama, dnevnoj štampi? Verovatno nije. I ne samo na rukometnom turniru, bili smo svedoci povika na sudije u drugim kolektivnim ali i u borilačkim sportovima. Verovatno nije bilo primedbi u onim sportovima gde učinak sportista nije mogao biti ni pod najmanjim uticajem sudija, recimo streljaštvo gde je učinak milimetarski merljiv.
Bilo je dosta prašine nakon nekih sudijskih odluka, ali ipak najviše polemike je bilo oko odluka sudijskog para iz Češke na polufinalnoj utakmici Slovenija-Danska. Posebnu pažnju javnosti privukla je njihova odluka da ne dosude sedmerac za Sloveniju u zadnjim sekundama utakmice nakon što su situaciju pregledali na VR sistemu. Taj sedmerac bi možda bio prilika da Slovence odvede u produžetke. Kažem možda, jer sedmerac nije 100% pogodak. E pa da rešimo i tu dilemu…
Kako bi se reklo na ovim našim prostorima sedmerac nije sedmerac dok ga sudija ne dosudi. Prekršaj je postojao ali je prvi kontakt napadača sa odbrambenim igračima bio ispred linije 6 metara. Tek nakon tog prvog kontakta jedna noga Danskog igrača završila je u golmanovom prostoru da bi se sve konačno završilo sa dva igrača Danske reprezentacije na liniji svog golmanovog prostora ili kako se u sudijskom žargonu kaže „u sivoj zoni“. Odluka Čeha da ne dosude sedmerac nakon što su pregledali VR je ispravna, ali se to ne može reći za situaciju nekoliko desetina sekundi ranije kada je odluka morala biti u korist ekipe Slovenije. Pitanje je šta bi bilo dalje sa utakmicom da je tada odluka bila drugačija. Znam da se mnogi neće složiti sa ovim tumačenjem, ali neće bit ni prvi, a ni poslednji put da sukobljavam mišljenja. Svako ima svoju ulogu u ovom našem rukometnom sistemu i svako treba da se trudi da tu ulogu najbolje odigra.
Ono što je najvažnije, svako treba da se edukuje da svoju ulogu odigra na najbolji mogući način i najbolje što može u datom trenutku. Treneri su nezadovoljni sudijama i igrači su nezadovoljni sudijama, a sudije, sa druge strane, nisu zadovoljne sa predhodno pomenutima. I to je tako, tako je i bilo i tako će i biti. I sve tako u krug dok ne shvatimo da svako na svoj način ima obavezu da edukuje one druge kako bi svima zajedno bilo lakše na rukometnim terenima.
Ono što mogu da kažem sa „ove“ strane je da bi sudije bile mnogo srećnije kada bi postojala Pravila igre koja bi definisala svaku moguću situaciju koja se desi na terenu, ali svi znamo, prosto je nemoguće takvu knjigu napisati. Niko od nas nije oduševljen što nam je knjižica Pravila igre mnogo tanja od knjižice u kojoj su uputstva, pojašnjenja i objašnjenja o primeni pravila igre. Radi što boljeg razumevanja najnovijih trendova u suđenju, sudijske komisije IHF i EHF za svako takmičenje definišu smernice za suđenje, koje se pre početka priprema za prvenstva pošalju kako sudijama tako i nacionalnim federacijama. Postavlja se pitanje, koje reprezentacije to imaju kao obavezno štivo kao priprema za prvenstvo.
Ako se sećate, pomenula sam da važnu ulogu u edukaciji sudija na velikim takmičenjima imaju treneri. Svojim iskustvom, svojim razumevanjem igre razlažu sudijama do najsitnijih detalja tehniku igrača i taktiku ekipa. Treneri sudijama pomažu u razumevanju situacija sa koracima, fintama „u slabiju“ stranu, prekršajima u napadu i igri na krilnim pozicijama.
E sada da se malo pozabavimo pitanjima koje nas najčešće dele na Treneri i Sudije ili na Mi i Vi. Već dugi niz godina očigledno je nezadovoljstvo velikog broja trenera Pravilima igre. S druge strane, verujem da veliki broj trenera i rukometnih radnika misli da pravila igre predlažu i donose isključivo sudije, kontrolori i delegati i tamo neki što sede po ćoškovima u kancelarijama IHF (EHF namerno ne pominjem jer je jedina organizacija nadležna za izmene pravila igre IHF). A da li je baš tako?
Istina je da veći broj izmena i dopuna Pravila igre predlažu treneri iz trenerske komisije IHF. Trenersku komisiju IHF čine predstavnici svih kontinenata. Postoji i komisija za unapređenje pravila igre koja sve predloge razvrstava i daje konačnu ocenu da li su primenjiva i dobra za naš sport. I tu u toj komisiji sede vrhunski treneri, treneri koji su imali i zavidnu igračku karijeru. Sudijska komisija IHF te predloge „pakuje“ i prilagođava postojećim pravilima igre. I ta procedura nije od danas za sutra, neophodno je da prođe sve nivoe odlučivanja da bi na kraju bile prihvaćene od kongresa IHF koji, kao što znamo čine članice IHF.
Predsednik trenerske komisije IHF, Ditrih Spate (GER) je osoba koja na pripremnim seminarima, sudijama predaje na temu pasivne igre i presuđivanja i dosuđivanja koraka. S druge strane i sudijska komisija kada uvidi da postoje trendovi koji ne doprinose imidžu rukometa pokušava uz saglasnost trenera da te trendove iskoreni. Ovo u stvari liči na igru „lopova i žandara“ gde „žandari“ stalno kaskaju za izmišljotinama „lopova“. Unapred se izvinjavam ako je neko pomislio da ova zadnja rečenica nije primerena ali mislim da na dobar način ilustruje kako sudijska komisija „kaska“ za idejama trenera koje nisu u suprotnosti sa Pravilima igre, a koja mogu doneti prednost ekipi koja te ideje primenjuje.
Pa, da vam dam neke primere kada je direktno inicijativa trenera promenila pravila igre… Razmišljanja o pasivnoj igri počela su odmah nakon olimpijskog turnira u Sidneju daleke 2020 godine. Pisac ovih redova je svedok razgovora čelnika sudijske komisije, koji su na našim svakodnevnim sastancima nakon takmičarskog dana izneli razmišljanja trenera vezano za dužinu napada. Apostrofiran je tada legendarni golman Ruske reprezentacije Aleksandra Lavrov, koji je u situacijama kada je njegova reprezentacija imala igrača manje, jasno odugovlačio sa predajom lopte u igru. U situacijama kada je to ekipi Rusije odgovaralo, on je odugovlačio sa izvođenjem golmanovog bacanja ili je izbegavao da prosledi loptu saigraču koji je trebao da izvede početno bacanje. On je sa loptom u rukama išao od jednog do drugog saigrača kako bi im obajasnio kako treba da igraju u odbrani i „drao“ se na onoga za koga je mislio da je kriv za primljen pogodak. Na taj način je bez ikakve kazne imao mogućnosti da „ukrade“ desetine sekundi.
Drugi primer „treniranog“ odugovlačenja i „krađe“ vremena karakterisalo je reprezentaciju Nemačke koja je, kada je to njoj bilo neophodno, stalno menjala pivota. Pivot je iz faze odbrane sa loptom u ruci, išao na zamenu u svoj golmanov prostor i predavao loptu u ruke svom saigraču, koji ga je menjao na poziciji pivota, dok su svi čekali izvođenje početnog bacanja.
Važno mesto u istoriji izmene pravila zauzima i naš Nedeljko (u daljem tekstu Neđa) Jovanović čiji je potez na utakmici sa Južnom Korejom, koja je završena pobedom reprezentacije Jugoslavije, naterao trenere da sudijskoj komisiji IHF predloži izmenu pravila u dosuđivanju sedmerca kada igrač nema loptu u rukama. Šta se zaista i desilo? Rezultat je bio 25:24 za našu reprezentaciju. Taj rezultat je odgovarao i obećavao plasman u dalju fazu, iako je to bio tek početak igranja u grupama. Brzoplet završetak napada, doveo je do gubitka lopte desetak sekundi do kraja utakmice. Desno krilo reprezentacije Koreje je bilo u kontra napadu i samo nekoliko trenutaka pre nego što je uhvatio loptu (čime bi bio u situaciji da bude sam pred golom), brzi voz pod imenom Nedeljko Jovanović ga je „odneo“ sa terena. Sudijski par Hanson-Olson (SWE) nije imao drugu mogućnost nego da dosudi slobodno bacanje na liniji 9 metara i Neđi Jovanoviću dodeli crveni karton koji u tom trenutku, nije imao nikakvu posledicu po njegovo igranje u sledećoj utakmici. Iz ovog prekršaja nakon više godina „probanja“ rodilo se pravilo zadnjih „60 sekundi“ da bi konačno preraslo u „zadnjih 30 sekundi“ utakmice. Da je, te davne 2000 godine u Sidneju ovo pravilo bilo na snazi, Neđa bi dobio možda i plavi karton (i utakmicu pauze), a ono što je sigurno, umesto slobodnog bacanja bio bi dosuđen sedmerac.
Da ne pominjem ranije pokušaje pasivne igre gde je već probano sa ograničenjem napada (Rusija) ili gde je oduzimana lopta zbog tada takozvane pasivne igre, kada je lopta oduzimana u bizarnim situacijama vraćanja „preko pola“ terena i u situacijama kada su igrači dodavali loptu u kontra napadu.I tako mali izlet u prošlost kao naznaka i potvrda, da ipak, generalno u sportu, nisu službena lica ta koja stalno „izmišljaju“ pravila.
Istina, neka su pravila previše komplikovana, neka traže ponovne promene ali jedno je sigurno. Treba pitati trenersku struku, treba konsultovati igrače, treba slušati publiku ali i ne bežati od sudijske komisije. A oni prvi pomenuti kažu: pravila trebaju da se menjaju kako bi bila jednostavna i razumljiva za sve. Pa onda ide niz predloga, ograničavanje vremena napada, predlog za 2 poena za šut izvan 9 metara, igra bez centra, izmena pravila za timski tajm-aut, skraćenje vremena trajanja utakmice, podela na četvrtine, „čelendž“ i još mnogo predloga. Jedino je pitanje kako sve te želje usaglasiti i kako doći do najboljeg rešenja. Najveći problem je što se oko ovih stvari ne može postići saglasnost jer će svako braniti svoje stavovei imati argumente za i protiv izmena. Ono što je sigurno, u svim sportovima sa loptom a verovatno i drugim postoji u Pravilima igre „slobodno sudijsko uverenje“ i na to se ne može uticati.
Pripreme sudija i službenih lica na svim velikim takmičenja uvek idu u pravcu uvažavanja činjenice da su najbitniji akteri utakmice igrači i njihovi treneri. Sudije su tu da osiguraju da utakmica protekne u najboljem redu uz činjenicu da trebaju biti najmanje vidljivi (ili još bolje nevidljivi).
U nadi da će ovaj tekst malo razjasniti večite dileme koje se odnose na pravila igre, srdačan pozdrav iz Kine sa svetskog kadetskog prvensta za devojke.
Branka Marić
Kommentare